top of page
14/18 regards sur la Corse et les Balkans :
14/18 погледа на Корзику и Балкан :

Први светски рат је био највећи ратни сукоб у дотадашњој историји човечанства. Трајао је четири године; у њему је учествовало 36 држава, а око 70 милиона људи било је под оружјем; више од 10 милиона људи је погинуло. Човечанству је нанео огромне патње и разарања.

По својим стравичним последицама, губицима становништа и ратним разарањима, Први светски рат је одредио будућу демографску слику Србије за читав век. У њему је Србија изгубила близу 1.200.000 становника, односно око 30% целокупног становништва. Настрадaло је 50% мушкараца у животном добу између 18. и 55. године: дакле, сваки други који је требао да остави потомство. Од овог страдања Србија се није опоравила до данашњих дана.

У  овом рату Француска је уз Русију, Велику Британију и Србију била главни противник Немачке и Аустроугарске. По броју жртава на страни савезника Француска заузима друго место са 25 %, што је преведено у бројкама 5.600.000, од којих је 1.357.000 војника погинуло, а 4.266.000 рањено. 

О страдањима француско-српске „браће по оружју“ у Великом рату показатељ је Француско војно гробље у Битољу (некадашњи Монастир),  где је сахрањено преко 6.000 жртава, а у околном региону почивају кости 13.000 француских војника који су били део Источне армије, као и Српско војно гробље које се налази у јужном делу Битоља у којем је сахрањено 1.321 српских бораца, док на ширем подручју Битоља остали су посмртни остаци око 8.000 погинулих српских војника.

Месец дана после Сарајевског атентата 28. јуна 1914. године када је Гаврило Принцип, двадесетогодишњи припадник организације „Млада Босна“ убио аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и његову супругу Софију, овај догађај је искоришћен као повод за рат. За организовање атентата бечки двор је оптужио српску владу, што је одлично послужило да моћна Аустроугарска објави рат Краљевини Србији. 

Током 1914, па и касније, на територији Краљевине Србије одиграле су се значајне битке и победе српске војске над аустроугарском. Србија је овим победама скоро годину и по дана одолевала непријатељу. Њена војска, недовољно спремна и у односу на непријатеља много слабија, поражена је 1915. и била је приморана да се с народом повуче преко Црне Гора и Албаније. Уз савезничку помоћ, првенствено Француске и Русије до 1917. године (које су поднеле највећи терет на копненим фронтовима) српска војска је с обале албанске обале бродовима пребачена на грчко острво Крф, а потом француским лађама пребацивани на француско тло и њен део Корзику где су се опорављали и потом рехабилитовани одатле су одлазили на Солунски фронт, где су се, поред осталих, борили заједно са Корзиканцима.

ФРАНЦУСКА ВОЈСКА У СРБИЈИ ТОКОМ ВЕЛИКОГ РАТА 

Изузетно вредни помена су и војничка гробља француске војске која се налазе у Србији. У оквиру комплекса Новог гробља у Београду налази се Француско војничко гробље из Великог рата са 375 француских војника који су овде сахрањени, недалеко од споменика захвалности Француској на којем пише: „Волимо Француску као што је она нас волела“. 

Уско везано за српски град Нови Сад и боравак француске војске у њему за време Великог рата је документ који садржи листу са списком од 115 француских војника чији су посмртни остаци есхумирани са гробља 1923. године. Данас се у периферном делу Новог Сада налази француско гробље са сенима 45 француских војника од којих је већина преминула од последица болести шпанске грознице. На војном гробљу у Новом Саду тренутно се раде ископавања у потрази за француским војницима.

Карактеристично је да је 1919. година узимала свој данак француским војницима који су умирали од тифуса, рана из рата и преоптерећености градских болница. Исте године је српска народна управа је у својој депеши савету града Новог Сада послала и списак од 101 умрлих Француза. 1923. године отпремљен је велики број посмртних остатака Француза сахрањених у Новом Саду. У документу стоји списак 210 војника, разних родова, годишта и народности етнички мешовите Француске армије. Подаци из документа показују да је већина војника са списка умрла 1919. године, вероватно по градским болницама. Остали француски војници, већим делом припадника колонијалних снагa Француске, налазили су се у Мокрину, селу на северу Србије 1919. године. Било их је 220 са штабом генерала Приноа на челу. 

СРПСКЕ ИЗБЕГЛИЦЕ НА КОРЗИЦИ

Већ почетком децембра месеца 1915. године указала се потреба за прихват избеглица из Србије. Тада је сер Едвард Бојл (британски комесар у Србији и председник „Балканског комитета“ у Лондону) у пратњи два доктора кренуо у реализацију да се све српске избеглице у Грчкој што пре пребаце негде, на сигурно место. После преговора са Владом Француске одабрана би Корзика. 

Стоји непознаница зашто је избор пао баш на Корзику. Највероватније је био разлог њен острвски географски положај у Средоземном мору у смислу „капије“ Француске одакле су се српски војници и цивили, првом превенцијом и одабиром српских рањеника и рековалесцената, заједно са осталим српским  избеглиштвом, распоређивани унутар Француске. Друго је моје лично размишљање (коме бих ипак дао резерву), сагледавање ситуације са српским избеглицама у Грчкој. Наиме, један од британских доктора који се звао Блер не каже изриком, али произилази да је српске избеглице требало што пре евакуисати из негостољубиве Грчке. Слично је било и на Крфу, где је локално становништво одбило да пружи било какву испомоћ исцрпљеним српским војницима, још приликом искрцавања и истовара; што је разгневило француске морнаре. Беше се, наиме, пронео глас да су сви Срби који пристижу на Крф листом заражени, које пегавим тифусом, које колером, што би могло да изгледа и као нека врста оправдања. 

После не малих перипетија, прва партија избеглица запловила је, у другој половини децембра 1915. године, према Корзици. Документациони подаци говоре да се у пролеће 1916. године на Корзици налазило преко 6.000 српских избеглица распорђених у четири места: Ајачијо, Бастија, Бокоњано, Учијани и нешто мало у селу Кијавари. У њима су Срби на Корзици формирали своје заједнице које су имале све одлике једне малене и устројене државе. У сарадњи са домаћинима организовано је Изасланство српске владе за тамошње избеглице у којем су се налазили српски представници под називом суперфекти. Они су се бавили хуманитарним и културним радом, заштитом људских ресурса и залагали су се за решавање низа животних питања кроз различите акције на којима су формирали образовне, медицинске, културне и друге институције где су живеле српске избеглице. 

ШКОЛОВАЊЕ СРПСКЕ ДЕЦЕ НА КОРЗИЦИ, У ФРАНЦУСКОЈ 

С војском и цивилима су пут голготе прешли и српски ђаци, сами или у пратњи родитеља. На том путу крајем 1915. и почетком 1916. без хране и склоништа, по хладној зими, мењала се њихова судбина, а многи од њих, нарочито они млађи, нису дочекали срећан тренутак укрцавања. Велики број ђака који су се укрцали на савезничке бродове школован је потом ван граница отаџбине, пре свега у школским центрима у Француској. 

Иницијативу за школовање српских ђака у Француској дао је француски народни посланик Андре Онора. У почетку је било предвиђено да се организује смештај за око 500 ђака, деце умрлих и погинулих ратника али је с временом тај број порастао на преко 3.000 ученика и студената. 

Већ децембра 1915. године већа група ђака пребачена је са српском војском у два маха бродовима Црвеног крста у Француску и смештена у прихватилишта у Бастију, а потом по другим корзиканским градовима и селима у којима су српски ђаци наишли на изузетно топао дочек. Угледне личности из тих места изгладнелу и промрзлу децу прихватиле су уз највише почасти. Деца и професори били су смештени по манастирима, хотелима или по кућама француских породица, као и по болницама, где им је указана потребна лекарска помоћ. 

С обзиром на то да је доласку у Француску претходио изузетно тежак пут преко Црне Горе и Албаније, број ђака у основним школама био је мали. Да би се постигло што боље уклапање у нову средину, настава је наизменично извођена на француском и српском језику. Главни терет издржавања српских ученика пао је на терет Француске.

Посебан значај школовања српских ђака у Француској за време Великог рата огледа се у остваривању континуитета у образовању српске младежи током Великог рата. Онај део омладине који је остао у окупираној Србији, у којој већина школа није радила, нередовно школовање наставио је по законитостима образовања аустроугарског и бугарског окупатора. За разлику од њих, они који су напустили земљу имали су прилике да наставе започето школовање у француским школама или у оквиру матурских течајева. 

Очигледно је да је исказана солидарност у области школовања оставила далекосежан утицај на каснију делатност француских ђака, али и на нека политичка, културна и привредна дешавања у међуратној Србији.

Од коликог је значаја боравак српске војске, цивила и деце најбоље говори текст Михаила М. Ђокића под насловом „Част синовима Корзике!“ из 1923. године. Из његовог садржаја издвајамо сећање на помоћ Француске и њеног дела Корзике у то време и искрена, трајна захвалност народа Србије за све добро учињено за њих:

  „У најтежим данима Српског Народа, кад свом силом навалише на њ две царевине, које су имале више војника него Србија становника, и кад с леђа нападе издајничка Бугарска–у том тешком времену, кад је Србија подлегла, народ се повлачио пред непријатељем, који је рушио и палио села, цркве, школе и дивљачки мучио и злоставио незаштићене. 

– Један део нашега народа, изгнан из своје Отаџбине, лутајући бескрајним морима по свету, нашао је уточишта на дивном и чаробном острву Корзици.

Љубав и предусретљивот синова Корзике, тих тешких дана, била је велика и безгранична. У току пуне три године, све се живо такмичило ко ће бити већи Самарићанин. Ту љубав, не може време да изглади! Она се никада не заборавља…

Па и ова књига, која Србима има да прикаже Корзику, потекла је из чисте љубави и захвалности према синовима Корзике, Срби, који су у својој несрећи били срећни, да се склоне на Корзику, никада је неће заборавити. А они, који је нису видели, из ове ће књиге сазнати: са каквом смо братском љубављу били примљени на Корзици, која је тако лепа, тако мила…

С капом у руци поклонимо се пред овим божанственим Милосрђем и сви скупа узвикнимо: 

– Нека је част и хвала добрим и племенитим синовима Корзике!...“

Voir la page en français.
 

Un grand merci à Zoran Radovanovic, historien Serbe, pour ce superbe article qui met en relief l'action locale des Corses et leur générosité. Si celle-ci a été effective c'est aussi grâce à l'humanité des Serbes qui ont eu à se réfugier en Corse. Notre peuple, encore aujourd'hui est pauvre, notre région étant une des plus pauvres de France. Certes comme disait un Préfet, nous avons le soleil et la mer... et alors ? 

Nous avons demandé à Zoran Radovanovic qu'il nous adresse son article en langue Serbe, car nous avons des abonnés Serbes...

L'équipe de Media Corsica

  

2.jpeg
1.jpeg
bottom of page